Javna govornica je zgodno mesto za razgovor koliko i poljski klozet sa odvaljenim vratima. Providna kabina, ušrafljena za beton šupljim stubovima, sa strehom od pleksiglasa, uočljiva kao kućica za ptice koje ne mogu da lete, pa neko drugi mora da ih hrani mrvicama. Tu se svraća isključivo zbog javljanja; nikakvo brbljanje neće ohrabriti onoga koji mora da pita nekog dalekog da mu kaže gde se sve ovo zapravo dogadja. Dok je Kenzer pritiskao brojeve kao da rukuje sefom a ne telefonom, zvuk pokrenutog mehanizma mu prizva u sećanje predsoblje u kojem otac, zagledan u otvoreni cipelarnik popunjen do vrha kožnim i gumenim djonovima, kaže sinu: "Za tebe ovde više nema mesta". Kada je prestao da bude dobar?... Najpre je začuo huk severnog vetra koji produvava zakopane kosti i briše razvejane zvezde na nebu; od toga je noć postala mračnija. Potom se telefonska slušalica napunila uskomešanim vazduhom, zatalasali su se dvorišni bazeni sa osvetljenim dnom. Osluškivao je uzdah Posejdona, propušten kroz masku Darta Vedera, sve dok nije dobio dozvolu da govori. Svakako da je u toj predstavi bilo preterivanja, ali preterivanje je plaćalo račune i još mnogo štošta. Uz jedva vidljivu grimasu, koja je izražavala razumevanje i revnost, Kenzer blago udalji slušalicu od sebe kako ne bi izgovorene reči zvučale kao uvrtanje gajtana na daljinu. Takav ton ume da izazove osećaj čerečenja na levitirajućem krstu. A za nečim takvim Kenzer istinski nije osećao potrebu. Mada je Denka voleo da ispunjava i one želje koje niko nikada ne bi poželeo... "Kaži." "Isprečio se novi lik." "Kakav?" "Zakon." "Koja vrsta?" "Uniformisani civil." "Koliko uniformisan?" "Lokalni reketaš. Badža s dosijeom na obe strane." "I?" "Sklonjen." "Detalji?" "Nema ih. Sve je čisto." "Gde je sada?" "U gepeku taksija." "A taksista?" "Vozi gde kažeš." "Kako stojiš sa vremenom?" "I dalje sam ispred." "Koliko ti je vožnje još ostalo?" "Još jedan krug." "U redu. Prikoči. Uključiću terenca da odšlepa teret." Onda mu je dao novo ime, skupa sa propratnim uputstvom. Bilo je to ime sa jednog sasvim drugačijeg spiska, koji se koristio prilikom poziva na dobrotvorne prijeme, poslovne koktele i ostale zvečeće svečanosti što su se organizovale radi opuštanja izmedju dve grandiozne investicije... Pik koji je Kenzeru udeljen zvao se Dobrivoje Tasić i bio je mnogo više od lokalnog bezbednjaka iz pozadine. O čemu je govorio i njegov nadimak – Kesa, za koji je lično dao odobrenje da udje u svakodnevni govor situiranih gradjana Nišvila. Uostalom, samo krupna riba može da zamuti dno reke toliko da niko ne primeti leš upucanog pandura sa višestrukim činom; kicoški napirlitana telesina će plutati u vodenom miru sve dok je neka sila ne odvuče ispod mulja, da tamo istruli i vaskrsne u floru i faunu. Kako ga je Denka ćutke opisao, za tog mudonju Dobrivoja sve reke južno od Dunava bile su tek akvarijum za gajenje kavijara. Denka je rekao da će ga odmah obavestiti da Kenzerova ikra čeka na preradu i konzervisanje. Samo što to "odmah" može malkice da potraje. Drčno se drčnim hrani. Naravno, najvažnije uputstvo je ostalo isto: Kesa ne zna zašto je Kenzer u Nišvilu, niti sme da sazna. On će svakako odraditi mrtvog inspektora, baš kao što će Kenzer odraditi i poslednjeg sa spiska za pričest... Kenzer se nervozno promeškoljio. Kesa mu je delovalo kao zvučan, dvosmislen nadimak. Mora da je u pitanju vrlo opipljivi prodavac snežno belog pepela. Platinasta karika u lancu trgovaca robom u različitim agregatnim stanjima. I sada će jedna takva pojava morati da prekine uživanje u preduzetničkom odmoru u sitne, intimne sate... Krug ljudi sa kojima je morao da komunicira u ime života i smrti, širio se poput jelovnika u mačo restoranu gde dolaze ljubitelji divljači, polukrvavih bifteka u voćnim sosovima i pitomog crvenog mesa sa egzotičnim nadevima. Nije bilo drugog načina da odjebe iz praznog kaveza sa rešetkama u obliku lavirinta. Morao je da hoda ivicom tog nakindjurenog kruga... Ipak, žiganje palca na desnoj nozi beše pouzdan znak da ga već zamara sva ta providna enigmatika za dokone japije koji obožavaju da se preko vikenda igraju sirovih krimosa. Nije došao u Nišvil da bi vodio društveni život u ušukanim jazbinama sa ušukanim ljudima koji deru kožu onima koji imaju da plate dranje i ostali tretman. Kao da mu posao postaje nekako papirnat... nalik popisivanju privremeno izgubljenih duša. A ništa tako ne zaudara kao ponovo pronadjena ljudska duša. U to je bio neopozivo ubedjen – kao neko čija starost broji nekoliko stotina godina, i isto toliko iz zezanja povraćenih duša. Ili mu je to došlo od čestog slušanja Džonija Keša?
